To što ja sebi ne mogu oprostiti, sigurno ne može ništa promeniti. Ali da sam… možda se nešto moglo preduzeti i možda sad ne bih živela osećaj da se tog dana, na istim tim neprirodno mršavim nogicama na obronku planine, odmakla i od sebe…
Mesecima razmišljam kako su toliki zloslutni znaci mogli neprimetno da prolaze pored mene. Posao? Večita jurnjava tamo-amo, u kojoj živimo već godinama? Egzistencijalne preokupacije? Opterećenost pitanjima koja sebi postavljam godinama i isto toliko godina nemam ama baš nikakvog odgovora na njih? Pojava novog virusa na koji belosvetska epidemiologija nema odgovor? Uzbuđenost zbog mature, blaga trema zbog upisa fakulteta koji se bliži… Ne znam. I ne znam.
Prve znake i nije bilo lako primetiti. Zdravija ishrana, ništa grickalice, slatkiši na minimumu, ovsena kaša s voćem za večeru, malo treninga, sve normala. Moja otvorena podrška što je rešena da povede računa o svom zdravlju i izgledu tela (za koji sam smatrala da će ionako da se sredi sam od sebe, kad se završi bujanje karakteristično za devojke u pubertetu, pa to neko vreme nakon izlaska iz tog perioda života, ali – hej, super da je nešto i sama preduzela!). Novogodišnje isprobavanje potencijalnih maturskih haljina prošlo je uz ovacije i iskreno divljenje nekoj novootkrivenoj, zrelijoj lepoti koju sam videla u toj prekrasnoj devojci koja je izlazila iz prostorije u svečanim kreacijama, kada se moje dete izvuklo iz uobičajenog džinsa i prvi put obula cipele s štiklom (za probu). Kada su se teretane zatvorile, zbog uvedenih mera u naše pandemijske novoživote, nisam joj jednom držala noge dok radi trbušnjake i bila sam baš srećna što joj mogu pokazati (nimalo naivne) vežbe koje me je naučio moj tata.
Ono što sebi ne mogu oprostiti je jedan sendvič. Sendvič koji sam našla u njenom školskom rancu, tražeći nešto, što sad blage veze nemam šta je bilo. Pipkajući rukom po prednjem džepu, osetila sam neodređenu mekanu formu u kesici. Izvadila sam je, nemajući pojma šta ću da izvučem. Prepoznatljiva kesica za užinu. U njoj isto tako prepoznatljivi papir u koji smo uvijali sendviče, u njemu neki spljošteni oblik koji ni našta ne podseća, pored netaknuta salveta… S upitnicima iznad glave i dalje nisam znala šta da očekujem i ne znam iz kog razloga, umesto da odmah bacim u đubre svoje nedefinisano otkriće za koje sam shvatila da je neka užina, odmotala sam papir. U njemu pokojni sendvič, temeljno prekriven debelim slojem zeleno-crne buđi kakvu nikad nisam u životu videla, odavno u fazi dekompozicije. Na moje pitanje šta je to, lakonski odgovor – nisam bila gladna, a zaboravila sam da ga izvadim iz ranca. I moje prihvatanje logičnog objašnjenja, uz birane reči da mora da povede malo više računa o higijeni i urednosti.
Ono što sebi ne mogu oprostiti je što sam, nakon toga, mesecima uveravala svog muža na njegovo: „Ona ništa ne jede!“ da je to OK i da je normalno da jedna devojka vodi računa o svom izgledu. A onda, posle nekoliko dana, na ponovljeno: „Ali ona baš jako slabo jede, stvarno sam zabrinut!“, moje odmahivanje rukom i, u pokušaju da relaksiram atmosferu, neko neubedljivo: „Ma daj, tripuješ“… a u glavi sam razmišljala kako nas dvoje imamo usađene potpuno različite koncepte o hrani, uprkos svim kulturološkom bliskostima i kako se nikad nećemo naći na sredini, ni posle tolikih godina života zajedno.
Ono što sebi ne mogu oprostiti je Uskršnji ručak, koji je prošao u minimalističkom serviranju njenog tanjira, po njenom nahođenju, a koje sam ja protumačila kao otkrivanje neke gastronomske estetike. Nakon toga, ponovo jedno lakonsko: „Ne mogu sad i tortu, poješću je posle“. Tortu koju sam napravila po njenoj želji. Tortu koju je stalno tražila da pravim – za rođendane, za odlazak kod drugarice na noćenje, za okupljanje povodom proslave jubilarca našeg kuma, za onako – bez povoda, a jede nam se nešto slatko. S jagodama i žutim kremom. Koju nije okusila, a koju smo nas dvoje smlatili u slast, zafrkavajući se – super, hahaha, nama više. Uz ipak polu-pitanje – kako to da je nije jela… neizrečeno naglas.
Ono što sebi ne mogu da oprostim je što nisam prepoznala da je svakodnevna kilometarska vožnja bicikla uvek imala opravdanje, kao i iskreno razumevanje, da policijski sat izaziva osećaj skučenosti, anksioznosti, klaustrofobije (pa i kod mene je!) i da se barem lepo vreme mora iskoristiti da se bude na vazduhu. Logično. I uvek isti odgovori po povratku – bile smo u pekari, jela sam paštetu sa sirom, ne mogu sad da večeram. I što sam, uprkos već dobro razvijenoj sumnji i zabrinutosti, verovala u spasonosnu pašteticu sa sirom. Htela sam da verujem.
Ono što sebi ne mogu oprostiti – isti taj period, naš beg u brda, hodanje niz brdo, povratak uz brdo, strmo… I ta silueta, dok nam se sasvim nije izgubila iz vida, koja brzim i dugim korakom odlučno kroči na mršavim nogicama dok ne zamakne na levom zavoju, već odmakavši dobrih 300 metara ispred nas, sve dok je zadihani nismo zatekli kako se dosađuje čekajući nas pored kola.
To što ja sebi ne mogu oprostiti, sigurno ne može ništa promeniti. Ali da sam… možda se nešto moglo preduzeti i možda sad ne bih živela osećaj da se tog dana, na istim tim neprirodno mršavim nogicama na obronku planine, odmakla i od sebe…
Situacije opisane u tekstu dešavale su se u periodu od početka novembra jedne, pa do kraja aprila one godine koja nam je svima promenila živote. Nama dvostruko.
Preuzeto sa sajta: Tačke oporavka
