Roditelji su Milana svake godine tokom letnjeg raspusta odvodili kod bake i sledećeg dana se vozom vraćali kući.
Jednog dana dečak kaže roditeljima: ”Sad sam već dosta veliki, sta kažete da ove godine putujem sam kod bake?”
Nakon kraće diskusije, roditelji su se složili. Stajali su na peronu, mahali i davali mu poslednje savete, a Milan je mislio: ”Znam, rekli ste mi to sto puta …!” Pred sam polazak otac ga je zagrlio i šapnuo mu: ”Sine moj, ako se iznenada osećaš loše ili uplašeno, ovo je za tebe!” i stavio mu nešto u džep.
Prvi put u životu je dečak sedeo sam u vozu, bez roditelja. Posmatrao je kroz prozor pejzaž, nepoznate ljude koji su se gurali, pravili buku, dolazili i izlazili iz kupea, konduktera koji ga pitao da li je sam. Čak mu se činilo da ga jedan čovek tužno gleda. Tako se dečak osećao sve više i više nelagodno.
Čak je počeo i da se plaši. Pognuo je glavu, stisnuo se u ćošak sedišta i suze su mu potekle na oči.
U tom trenutku se setio da mu je otac nešto stavio u džep. Drhtavom rukom potražio je ceduljicu i otvario je: “Sine moj, ja sam tu, u poslednjem vagonu”.
Tako je i u životu. Moramo pustiti svoju decu da odu i verujemo im. Ali uvek treba da budemo tu negde, u poslednjem vagonu, da znaju to i da se ne plaše.
Izvor: nikad ne odustaj / autor priče nepoznat
